Bez obzira na činjenicu da je primarni predmet analize predstavljalo pitanje poreskog tretmana konkretnih troškova sa aspekta Zakona o porezu na dodatu vrednost, Ministarstvo se izjasnilo, te dalo tumačenje poreskog aspekta pomenutih troškova iz ugla Zakona o porezu na dobit pravnih lica odnosno Zakona o porezu na dohodak građana.
Naime, prema tumačenju resornog Ministarstva u vezi poreskog tretmana naknada koje poslodavac isplaćuje zaposlenima za dolazak i odlazak sa rada, smatra se da ukoliko se predmetna naknada ne dokumentuje verodostojom računovodstvenom ispravom (npr. račun za kupovinu mesečne pretplatne karte, dnevne karte ili karte za jednu vožnju u javnom prevozu, račun za gorivo u slučaju korišćenja sopstvenog vozila i sl.), isplate zaposlenima po konkretnom osnovu tretiraće se kao nedokumentovani trošak u smislu Zakona o porezu na dobit pravnih lica, dok sa druge strane odredbe definisane članom 18 Zakona o porezu na dohodak građana ne mogu biti primenjene. Prema mišljenju Ministarstva, a sa aspekta tumačenja Zakona o porezu na dodatu vrednost, pomenuta naknada ne predstavlja predmet oporezivanja saglasno odredbama ovog Zakona.
S obzirom da je predmetno Mišljenje izazvalo buru reakcija i polemike šire javnosti, skrećemo pažnju na sledeće:
– Ministarstvo finansija se i u prethodnim periodima izjašnjavalo po istom osnovu, gde je Mišljenjem (br. 011-00- 00016/2016-04 od 7.6.2016. godine), tumačilo da se rashod koji je iskazan u poslovnim knjigama po osnovu isplate naknada zaposlenima za dolazak i odlazak sa posla, u slučaju kada su navedene isplate dokumentovane odgovarajućom računovodstvenom ispravom (npr. spisak zaposlenih), priznat u poreskom bilansu.
– Ministarstvo finansija je davalo tumačenja dokumentrovanosti troškova po sličnom osnovu, koje reguliše član 18 Zakona o porezu na dohhidak gradjana, a koje se odnose na primanja zaposlenog u vidu pripadajuće dnevnice za službeno putovanje kako u zemlji tako i u inostranstvu, na koju zaposleni ima pravo u skladu sa opštim aktom kod poslodavca i koja se isplaćuje u visini do pripadajućeg neoporezivog iznosa. Naime, prema Mišljenju ministarstva (br. 011-00-712/2016-04 od 13.2.2017. godine) u konkretnom slučaju poslodavac ne bi bio u obavezi da dokumentuje troškove koji se naknađuju putem dnevnice.
– Takodje, članom 18 Zakona o porezu na dohodak građana iz 2015. godine, bilo je definisano da se porez na zarade ne plaća na primanja zaposlenog po osnovu naknade troškova prevoza u javnom saobraćaju (za dolazak na posao i povratak sa posla) – do visine mesečne pretplatne karte, odnosno do visine stvarnih troškova prevoza ukoliko ne postoji mogućnost da se obezbedi mesečna pretplatna karta. U skladu sa navedenom normom Zakona, poresko oslobođenje po osnovu troškova prevoza odnosilo se isključivo na troškove nastale po osnovu obezbeđivanja mesečnih karata za prevoz u javnom saobraćaju, te je konkretan način postupanja isključio pravo na poresko oslobođenje troškova prevoza koje zaposleni realizuju korišćenjem bilo kog drugog oblika prevoza za dolazak i odlazak sa rada. Ovakva odredba Zakona je dovodila do velikih problema u praksi, pre svega imajući u vidu relevenatne odredbe Zakona o radu kojima je podrazumevano pravo svakog zaposlenog na naknadu troškova prevoza, dok sa druge strane nije nametana i obaveza korišćenja javnog prevoza. Shodno navedenom, 2016. godine zakonodavac je izvršio određene izmene formulacije člana 18. stava 1 tačke 1 Zakona o porezu na dohodak građana, kojom je kasnije definisano poresko oslobođenje po osnovu naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – do visine cene mesečne prevozne karte u javnom saobraćaju, odnosno do visine stvarnih troškova prevoza. Po našem mišljenju, brisanjem reči koje impliciraju korišćenje javnog saobraćaja namera zakonodavca je bila da na konkretan način proširi opseg definisanog poreskog oslobođenja i na troškove koji zaposleni ostvare u vezi sa dolaskom/odlaskom sa rada, a koji ne podrazumevaju isključivo troškove prevoza u javnom saobraćaju, imajući u vidu da postoje i drugi načini transporta.
Prema našm mišljenju, a oslanjajući se na sve prethodno navedeno, tumačenje Ministarstva finansija u konkretnom slučaju implicira obaveznost dokumentovanja troškova nastalih po konkretnom osnovu, što nije sporno, međutim sam način dokumentovavanja tako realizovanih troškova kompanije mogu samostalno da utvrde svojim internim aktima.